Kao sto vec znate (ha ha), nedavno sam imao saobracajnu nesrecu, u kojoj sam polomio sve zube. Tj. ostao mi je haman jedan citav. Zub.
I tako, krenem ja to popravljati. Odnosno doktorice krenu popravljati, ja sam tu samo nijemi posmatrac.
Bukvalno.
Nit’ znam sta mi rade, nit’ kako ce to ispasti, a pogotovo koliko ce kostati :S
Joj ja se toliko prepadnem da hocu umrijet’ na onoj stolici. Ovi koji me znaju, nisu bas nacisto kad im pricam koliko me strah, i uporno misle da se zezam… Jer ono… dje cu se ja plasiti necega… Ja koji pravim selfije u situacijama koje su vama, obicnim smrtnicima, nezamislive.
A nikako ne kontaju koje sam ja traume u zivotu imao sa zubarima :S
Pa hej, ja se sjecam Zejne (zvali je Haska ili tako nesto), lokalne zubarke (nije znala citati i pisati, to se valjda podrazumijeva, imajte u vidu da sam ja rodjen na selu), kako sa kombinerkama cupa zub rahmetli amidzi. Nema veze sto je pravi zubar bio pola sahata udaljen, joookkk, Zejna bolje zna!? WTF!
Kao sedmogodisnjaku, meni je to bilo straaassnoooo.
Sto je najgore, u Becu nisam nimalo bolje prosao. Coj’k bi rek’o Zapad… Medjutim, ja sam naletio na neku ordinaciju koja je ocito mrzila strance, odnosno, nisam naletio, tad je bila jedina haman gdje su izbjeglice mogle ici. Uglavnom, ona sestrica me drzala za kosu prilijepljenim za stolicu, jako je vukla i cupala, “doktor” je izgleda mijesao pravi cemant sa baustele i i sa pravom busilicom busio po ustima, sto je uzasno bolilo (pretjerujem za busilicu i cement, ali kako je samo bolilo….). Sto je najgore, ja sam bio jako dobar pacijent, k’o bubica, nit’ sam se u to vrijeme mrdao nit’ pustao glasa, ali dzaba… ona ludjakinja uzme za kosu i vuce koliko god moze, k’o fol me drzi da se ne mrdam?! Jesam li spomenuo da sam bio miran k’o bubica? Joj da mi je sad znati ko su i kako se zovu… Proklinjali bi dan kad su me prvi put vidjeli. A nije da ih nisam pokusavao naci svojevremeno… Ali niko se toga nije ni sjecao… tj. vjerovatno niko nije ni isao tu…
Iako je jedna k’o andjeo, a Lejla se sikira vise cak i od mene da sve bude ok i da mi sve stima, ja i dalje imam toliko iracionalan strah da to nije normalno. Cudi me kako do sad nisam umro od straha :S
Pokusavam se saliti s njima, ali … da znaju sta mi je u glavi….
Naprave mi kafu prije “seanse” pusimo cigare i pricamo o lijevim stvarima, sve ne bih li ja bio prihvatljiv za one aparate, ali neeee… ne ide.
Ono sto je najbolje u tome je da nijednom jos nije ni sekunde bolilo, nijednog momenta nisam imao lose iskustvo s njima, cak se i doktor redovno informise i pruza podrsku, i ona sestrica mi daje cokoladice (one male MARS, znate kako su dobre),… ali joj…
Eto ispricah ja vama, a vi kako te?